Književnik
Mišnić je pisac koji zbunjuje kako svoje fanove tako i poslenike kritike. On je čitan i on je pisac čija se knjiga nosi uz sebe, koji se prepisuje i citira. Njegova filozofija je filozofija svakog njegovog čitaoca i zato se njegove knjige vole, čitaju više puta. Mišnić prezire nagrade. On kaže da u ovom svetu mediokriteta, foliranja, blamaže, mentalnog promiskuiteta, prostote i lažnih lakirovki nagrade samo obezvređuju kvalitet. Bar na ovim prostorima je tako. U svetu možda nije. Kritišari ga sa razlogom svrstavaju u onu zaista retku grupu pisaca univerzalista. Objavio do sada dvadesetak knjiga u pomenutim žanrovima. Roman je njegova glavna preokupacija. Pesma je starozavetna obaveza. Pripovetka, intermeco izmedju sna i jave, uvek uvod u novi roman. Aforizam, biserje koje mami lepotom i retko se nalazi. Pisanje za pozorište, izazov kojem ne može odoleti. Esej, filozofski i misaoni zamah koji se prostire Andrićevim, Sabatovim, Fuentesovim, Dučićevim, Kišovim, i ponajviše Sioranovim vilajetnim ostavštinama.
Mišnić tumara ovim lavirintima neizrecivog, nošen vlastitom pričom, od koje se povremeno ledi krv u venama. Za njega je poetika u svemu, čega god se dotakne. Ponajviše u životu samom. Među pticama, među zvezdama i među ženama. I ne uvek tim redosledom. Žene, ljubav, strast kao afirmativni put sa jedne i stradanje kao opomena sa druge strane, čine osnovu celokupnog njegovog stvaralaštva. To je put, kako on kaže, koji njega prihvata, vodi i prepoznaje. On je tada samo smerni tragalac i rizničar nepredvidivosti. Sve ostalo dadeno je u rukama i u posedu je Gospodina Slučaja. Ponekad je Gospodin Slučaj drugo Mišnićevo ime.
